o:5018 Jeste + nije = nije sr Ne zanimaju me dela bez krvi i mesa, jer uvek postoji, i treba da postoji, sporazum između pisca i čitaoca, kaže Karver. Pisanje, kao i bilo koji drugi oblik umetničkog stvaranja, smatra on, nije samo ekspresija, nego i komunikacija. Pripovedna zbirka Dejana Atanackovića, Čovek bez jezika, (po jednostavnosti pripovedanja i načinu na koji se gradi slika-metafora, pokatkad karverovski bljesne), ima na umu upravo ove postulate. U Atanackovićevim pričama odista ima krvi i mesa - konkretnog, pulsirajućeg tkiva, koje se mrvi u čeljustima fatuma, ali i alegorijskog, koje bi značilo da pisac u reči odeva istinski život, pretvarajući njegove realije u začudnost, u ideju. Drugi postulat — sporazum između pisca i čitaoca, za autora je podrazumevana igra: sve priče su otvorene, preciznom intencijom građene kao klica, početak, koji ište dopričavanje, širenje asocijativnih polja, promišljanje. Čitaocu je, dakle, dat fragment života: ponekad gotovo naturalistički, ponekad fantastičan i nadrealan. Brižljivo birani detalji (o najdelikatnijoj emociji ili o najbizarnijem porivu), nisu nužno i nisu za sve - čvorni fenomeni priče. 91552100 148798729 1552100 978-86-88389-20-4 2024-07-11T22:31:48.360Z 44 no 46 Ana Stišović Milovanović Institut za srpsku kulturu Priština – Leposavić 9639527 0000-0001-8366-0271 2018 application/pdf 4024458 https://unilib.phaidrabg.rs/o:5018 no yes 1 70 821.163.41 1552253 71A06 Čovek bez jezika i druge priče 117 127 2018