All rights reserved Stišović Milovanović, Ana 2018 info:eu-repo/semantics/article Čovek bez jezika i druge priče str. 117-127 Ne zanimaju me dela bez krvi i mesa, jer uvek postoji, i treba da postoji, sporazum između pisca i čitaoca, kaže Karver. Pisanje, kao i bilo koji drugi oblik umetničkog stvaranja, smatra on, nije samo ekspresija, nego i komunikacija. Pripovedna zbirka Dejana Atanackovića, Čovek bez jezika, (po jednostavnosti pripovedanja i načinu na koji se gradi slika-metafora, pokatkad karverovski bljesne), ima na umu upravo ove postulate. U Atanackovićevim pričama odista ima krvi i mesa - konkretnog, pulsirajućeg tkiva, koje se mrvi u čeljustima fatuma, ali i alegorijskog, koje bi značilo da pisac u reči odeva istinski život, pretvarajući njegove realije u začudnost, u ideju. Drugi postulat — sporazum između pisca i čitaoca, za autora je podrazumevana igra: sve priče su otvorene, preciznom intencijom građene kao klica, početak, koji ište dopričavanje, širenje asocijativnih polja, promišljanje. Čitaocu je, dakle, dat fragment života: ponekad gotovo naturalistički, ponekad fantastičan i nadrealan. Brižljivo birani detalji (o najdelikatnijoj emociji ili o najbizarnijem porivu), nisu nužno i nisu za sve - čvorni fenomeni priče. Jeste + nije = nije https://unilib.phaidrabg.rs/o:5018 cobiss:148798729 ISBN: 978-86-88389-20-4 application/pdf 4024458 bytes srp