Термин „црна проза“ брзо је и лако прихваћен, (и зачудо, до данас остао у употреби као означитељ ове литерарне провинијенције), јер се у новој синтагми крило све, што се новој српској прози желело приписати: у архетипском смислу, овом начину стварања спочитавају се хтонске, рушилачке, деструктивне идеје, усмерене искључиво ка оном, што је била „светла будућност”. Књижевна критика се најчешће приклањала политичком дискурсу. Вук Крњевић је, рецимо, ову прозу сублимно окарактерисао као „прозу насиља и секса“. Ретки гласови, попут Љубише Јеремића су, уз озбиљна теоријска поткрепљења, инсистирали на другачијем приступу и другом термину. Не без малог отпора, Јеремић је увео другачији термин: проза новог стила, желећи да укаже на тематске, структурне, лексичке иновације нове генерације писаца. Књижевнотеоријска мисао Љубише Јеремића о црној прози https://unilib.phaidrabg.rs/o:5012 cobiss:148727561 ISBN: 978-86-83191-94-9 application/pdf 3779931 bytes srp Stišović Milovanović, Ana All rights reserved 2022 info:eu-repo/semantics/article Зборник 38. књижевних сусрета Савремена српска проза, 5-6. новембар 2021, Трстеник str. 145-152