o:10120 СЕЋАМ СЕ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ (Време и сећање у Писмима из прастаре будућности Братислава Р. Милановића) sr У раду се ана лизира „поетика сећања” у Мила новићевом јединственом „канцонијеру” или лирском спеву, који није лишен песнику блиске орфејске теме, али се доминантна кате горија сећања овде издваја као мера езгистенцијалне и есенцијал не потврде или смисла постојања. Сећам се, дакле постојим – могао би да гласи песнички кредо ове књиге. Сећање је шире и трајније од времена, његових мена, промена и прола зности, и увек је веза но за љубав, која није (само) осећање, него спознаја, чулност, дух, иманенција самог света. Чак и када је реч само о сећању на љубав, њена је снага под једнако конструк тивна, како на појединачном плану конституисања смисла (лирског субјекта), тако и на општем плану тра гања за смислом (све та). У узви шеном, готово хорском певању љубав се истиче као мера ствари и времена. У помало иско шеним значењима, песникова ужурбаност да у времену у којем све(т) нестаје отргне од пропадања оно највредније може се читати и као Десанкино „немам више времена” или Миљкови ћево „лажљиво време на зиду”, односно као песничка усмереност искључиво на исти нито и суштинско The collection Pisma iz prastare budućnosti is do minated by the “poe tics of memory”, which the poet apostrophizes as a measure of his existential and essential confir mation of existence, that is, his stay in this world. I remember, therefore I exist – could be the poetic credo of this book. The timeline – which is like an arrow shot into the past (October 1976), does not stop there, however. Memory is wider than temporal data and more comprehensive than the contents that are included in that range. The poet treats love not only as a subjective feeling, but as a property or immanence of the world itself, so its inter pretation can also be characterized as ontological. For the poet, love is not (only) emotion, cog nition, sensuality and spirit – it is an entity whose essence is indestructible and eternal. Even when it is (only) about the memory of love, its power is equally constructive, both on the in dividual level of constituting meaning (the lyrical subject), and on the general level of the search for meaning (of the world). Although sung in an elevated tone, which somewhat resembles ancient dramas, with effective but not affected reminiscences of the images of the past, Pisma is also characterized by a cer tain dose of dignified poise or knowledge of the past and experienced as an indestructible entity beyond time that resists transience. And although there is nostalgia and melancholy over the past, the more dominant is the constructed technique of a kind of depar ture from time or transience, with which the lyrical subject per ceives himself in the course of time. This technique allows the poet to simultaneo usly realize the freedom of singing and the discipline of expression, i.e. the intersection of layers of sound and meaning, which is why this book can be said to represent Milanović’s poetic expression. време, прошлост, сећање, љубав, вечност time, past, memory, love, eter nity 91552100 COBISS.SR ID 7053570 2026-08-13T08:55:58.353Z 44 no 46 Марија С. Јефтимијевић Михајловић Институт за српску култу ру – Приштина/Лепосавић 0000-0001-9036-6185 application/pdf 532636 https://unilib.phaidrabg.rs/o:10120 no yes 1 70 1552253 71A06 ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ 52 62 2026